Ријалити - културни и психолошки криминал или...?

Јуче ме је, мени драго комшијско дете, које иде у трећи разред гимназије, питало: "Због чега ти мислиш да су ријалити програми типа "Фарма", "Парови", "Велики брат",... дно дна и да их треба укинути? Зар то не би било кршење слободе?"

После мог одговора, млада госпођица ме је замолила да то напишем у блогу. Сматра да је њена генерација потпуно програмирана и неспособна да извлачи праве закључке. Ја се надам да је то претерано и да су они само још млади. Одржавам обећање и пишем о томе у блогу, тако да сви њени вршњаци могу сами да прочитају. 

Најбоље би било, када би одговор на оваква питања давали психолози (осим рада са појединцима, мислим да они треба да раде и са друштвом, као целином). Наравно, у неким ударним терминима, а не онда када скоро нико не гледа тв. На жалост, нисам чула неки њихов организованији приступ (част изузецима), како би указали на смернице за развој срећнијег друштва. Ја могу да изнесем само своја размишљања, која су плод искуства и запажања:

Постоје очигледне ствари, које су лоше, и нико не сматра да се њиховом забраном крши било каква слобода: педофилија, садизам, порнографија,... Али, постоје и оне ствари, које нису очигледне, а горе су од напред набројаних, по мом мишљењу. Очигледно лоше ствари, већина људи аутоматски одбацује и није склона да подлегне њиховом утицају. Насупрот томе, скривено зло, које се свакодневно емитује са наших тв канала, много је опасније, јер људи не сматрају да је опасно и не штите се.

Ствар је следећа: 

Када нешто примаш својим чулима (видом, слухом,...), то почињеш да примећујеш. Ако се то понавља више пута, почињеш на то да се концентришеш. Нпр.: пре пар година сам се возила једним аутом. Веома ми се допао и пожелела сам да имам такав. Чим сам се на то концентрисала, одмах сам почела да га примећујем око себе. Одједном је град био препун таквих аутомобила! И то се десило одмах. Као да, до тада, такав аутомобил није ни био на нашим улицама! У томе се и састоји фокусирање. Одмах почињеш само то да видиш око себе. А на шта се човек може фокусирати, гледајући и слушајући полусвет из напред набројаних ријалитија?

Чак је ту ствар још и гора. Људи немају природну заштиту, јер ти програми нису дефинисани као нешто лоше, и они, не само да се фокусирају, већ просто "урањају" у све то. Које су последице? Применићу метафору: то је исто као када краставац уроните у расо и оставите га тамо неко време. Да ли га, касније, можете вратити у претходно стање? Како се на нацију одражава дуготрајно фокусирање на негативној комуникацији, свађама, простачким изразима, глупостима, немоћи, безизлазу,...?

А сваки човек сам гради свој живот, и сам га испуњава атрибутима своје среће. Којим? Да ли набројани ријалити програми наводе људе да се фокусирају на срећан породични живот? Или на проналажење жељеног посла? Или на развој свог бизниса? Или на љубав према ближњем? Или на одговорност? Или на креативност? Да ли нас наводе да на будућност гледамо са позитивним очекивањем или са подозрењем? Да ли нам преносе позитивну енергију или негативну?...

Да ли и наше новине подсећају на ријалитије? Да ли наши најгледанији програми (читај "вести") личе на ријалитије? Шта су главне вести, на којима већина телевизија инсистира и са којима почиње своје информативне емисије (чак и оне, које ми финансирамо)? Да ли су њихове главне вести: криминал, убиства, преваре, подметања, ликовање над нечијом грешком, унижавање сопственог народа,...? Колико  нас они, сваки дан, "урањају" и "засољавају"? Колико времена смо већ томе изложени? Да ли и даље верујете да народ воли то да гледа или га је неко намерно и дубоко "уронио" и "засолио"?

Ако смо фокусирани само на негативне ствари, на шта ће личити наш живот и може ли се на тај начин градити срећније друштво? Која снага је потребна да се ситуација поправи? Да ли затварање очију, и одлагање да се почне са решавањем проблема, доприноси било чему добром, или само доводи до још већег "урањања" и "засољавања"? Имамо ли већ грозне последице? Да ли, константно налажење у таквом информационом пољу, помаже нашим људима да се осећају срећни и задовољни? Да ли су наши медији у служби нашег добра? Слободу чега ми штитимо? 

Многи ће рећи да све ово није тако просто и да свет није црно бели. Међутим, сигурна сам да наши психолози добро виде куда све ово води. Можда је крајње време да наша држава искористи њихово знање и препоруке. Ми државу и њене органе плаћамо да се брину о нашем добру. Као што је очигледно, да држава мора да се бори против "материјалног криминала", чини ми се, да још већом снагом мора да се бори против "културног и психолошког криминала". А да ли она то уопште ради?

.