"Za mene je velika čast da budem danas sa vama, na uručenju diploma jednog od najboljih univerziteta u svetu. Danas hoću da vam ispričam tri istorije iz mog života. I ništa više. Ništa grandiozno. Prosto tri istorije.
Ja sam napustio Reed College posle prvih 6 meseci obuke, ali sam ostao tamo kao "gost" još oko 18 meseci, dok na kraju nisam otišao. Zašto sam ga napustio?
Sve je počelo još pre mog rođenja. Moja biološka majka je bila mlada, neudata i rešila je da me da na usvajanje. Ona je insistirala da me usvoje ljudi sa višim obrazovanjem i zato je trebalo da me usvoje pravnik i njegova žena. Istina, minut pre nego što sam ja ugledao svet, oni su odlučili da žele devojčicu.
Pozvali su ih noću i pitali ih: "Neočekivano se rodio dečak. Da li ga Vi želite?". Oni su rekli: "Naravno". Onda je moja biološka majka saznala, da moja nova majka nije završila koledž, a moj novi otac nikada nije završio svoje školovanje i nije želela da potpiše papire za usvajanje. I popustila je tek posle nekoliko meseci, kada su joj moji roditelji obećali da će me obavezno poslati na koledž.
I posle 17 godina, ja sam tamo i krenuo. Ali, ja sam naivno izabrao skup koledž, koji je bio skup kao i Stenford i sva ušteđevina mojih roditelja je bila potrošena za pripremu za njega. Posle 6 meseci, ja više nisam video smisao da ga pohađam. Nisam znao šta želim da radim u životu, i nisam shvatao kako koledž može da mi pomogne da to shvatim. I ja sam tu prosto trošio novac roditelja, koji su oni štedeli ceo život. Zato sam rešio da to napustim i da verujem da će sve biti dobro. Bio sam u početku uplašen, ali, osvrćući se sad nazad, shvatam da je to bolo najbolje rešenje koje sam ikad u životu doneo. Tog trenutka, kada sam napustio koledž, mogao sam da prestanem da govorim da su mi redovni časovi neinteresantni i da posećujem samo one koji su mi bili interesantni.
Nije sve bilo tako romantično. Nisam imao sobu, i spavao sam na podu u sobi prijatelja. Prodavao sam boce Kole i zarađivao na tome po 5 centi, da bih imao da kupim hranu i išao peške preko celog grada svako nedeljno veče, da bih jednom nedeljno normalno jeo u hramu krišne. On mi se dopadao. I mnogo toga, s čim sam se susretao, prateći svoju radoznalost i intuiciju, ispalo je kasnije neprocenjivo.
Evo vam primer:
Ništa od toga nije izgledalo korisno za moj život. Ali posle 10 godina, kada smo napravili prvi Makintoš, sve mi je to zatrebalo. I Mek je postao prvi kompjuter s lepom tipografijom. Da ja nisam išao na taj kurs na koledžu, Mak nikada ne bi imao nekoliko garnitura i proporcionalnih fontova. Pošto je Windows to samo iskopirao s Maka, najverovatinije je, da personalni kompjuteri to ne bi uopšte imali. Da nisam rešio da napustim koledž, nikada se ne bih upisao na taj kurs kaligrafije i kompjuteri ne bi imali tako divnu tipografiju, kao što je sad imaju.
Naravno, nije bilo moguće ujediniti sve te tačke onda kada sam ja bio u koledžu. Ali posle 10 godina, sve je postalo veoma jasno.
Još jednom: vi ne možete ujediniti tačke, gledajući unapred. Možete ih ujediniti samo gledajući u prošlost. Zato morate da verujete tim tačkama, koje niste u stanju da povežete sa budućnošću. Vi morate na nešto da se oslonite: na svoj karakter, sudbinu, karmu – na šta god hoćete. Takav pristup me nikada nije prevario i on mi je promenio život.
MOJA DRUGA ISTORIJA – o ljubavi i gubitku.
Meni se posrećilo – našao sam to, što volim da radim, prilično rano u životu. Woz i ja, osnovali smo Apple u garaži mojih roditelja, kada sam imao 20. Mi smo radili iz sve snage i kroz 10 godina, Apple je, od dva čoveka i garaže, izrastao u kompaniju od 2 milijarde dolara sa 4000 radnika. Mi smo izbacili na tržište našu najbolju tvorevinu - Makintoš – godinu dana ranije i ja sam tek napunio 30. I onda su me penzionisali. Kako mogu da vas penzionišu iz kompanije koju ste vi osnovali? Pa, kako je Apple rastao, mi smo unajmljivali talentovane ljude, da bi mi pomogli da upravljam kompanijom i prvih 5 godina sve je išlo dobro. Onda se naše viđenje budućnosti počelo razlikovati i mi smo se posvađali. Savet direktora je bio na njegovoj strani i zato su mene sa 30 godina penzionisali. I to još javno. To što je bilo smisao celog mog odraslog života - propalo je.
Nekoliko meseci nisam znao šta da radim. Osećao sam se kao gubitnik, kao da sam ispustio štafetnu palicu kada su mi je predavali. Sretao sam se sa David Packard i Bob Noyce i trudio sam se da se izvinim za to što sam napravio. To je bilo javno ponižavanje i čak sam mislio da nekuda pobegnem. Ali, nešto je polako počelo da mi postaje jasno – ja sam još uvek voleo ono što sam radio. Tok događaja u Apple nije to mogao da promeni. Ja sam bio odbačen, ali ja sam taj posao voleo. I zato sam odlučio da počnem sve iz početka.
Tada to nisam shvatao, ali ispalo je, da je moje penzionisanje iz Apple bilo najbolje što mi se moglo desiti. Breme uspešnog čoveka smenila je lakomislenost početnika, manje sigurnog u bilo šta. Ja sam se oslobodio i ušao u jedan od najkreativnijih perioda svog života.
U toku sledećih 5 godina, osnovao sam kompaniju NeXT, drugu kompaniju sa imenom Pixar i zaljubio sam se u predivnu ženu, koja mi je postala supruga. Pixar je napravio prvi animacioni film na svetu, /Toy Story/, i sada je najuspešniji animacioni studio na svetu. Događaji su dalje išli tako da je Apple kupio NeXT, ja sam se vratio u Apple, i tehnologija, razrđena u NeXT, postala je srce obnavljanja Apple. A Laurene i ja, postali smo divna porodica.
Siguran sam, da se ništa od toga ne bi dogodilo, da me nisu penzionisali u Apple. Lek je bio gorak, ali pacijentu je pomogao. Ponekad vas život tako šiba. Ne gubite veru. Ja sam siguran, da je jedina stvar koja mi je pomogla da prebrodim ta vremena, to što sam ja voleo ono što radim. Vi treba da nađete ono što vi volite. I to isto važi za posao, kao i za odnose (partnere). Vaš posao će okupirati najveći deo vašeg života i jedini način da budete potpuno zadovoljni – to je, da radite ono za šta vi mislite da je veliko delo. I jedini način da činite velika dela – to je , da volite ono što radite. Ako još niste našli svoj posao – tražite ga. Ne zaustavljajte se. Kao što to biva sa svime što se radi iz srca, prepoznaćete ga kad ga nađete. I kao svi dobri odnosi, oni postaju sve bolji s godinama. Zato, tražite dok ne nađete. Ne odustajte.
MOJA TREĆA ISTORIJA – o smrti.
Kada mi je bilo 17, pročitao sam citat – nešto u stilu ovoga: "Ako živite svaki dan kao poslednji, jednom ćete biti u pravu." Citat je na mene proizveo veliki utisak i od tada, već 33 godine, ja se svako jutro gledam u ogledalo i pitam sebe: "Ako bi današnji dan bio poslednji u mom životu, da li bih ja želeo da radim ono što se spremam da uradim danas?". I ako bi odgovor na to pitanje bio "Ne" u toku nekoliko dana uzastopno, shvatao sam, da nešto moram menjati.
Svest o tome da ću uskoro umreti – najvažniji je instrument koji mi pomaže da donesem teške odluke u mom životu. Zato što sve ostalo – tuđe mišljenje, sva ta gordost, sva ta bojazan od blama ili sramote – sve to pada pred licem smrti, ostavljajući samo ono što je zaista važno. Svest o smrti – najbolji je način da izbegnete da mislite, da imate nešto da izgubite. Vi ste već goli. Vi više nemate razloga da se ne odazovete na zov svog srca.
Pre godinu dana, postavili su mi dijagnozu: rak. Skenirali su me ujutru u 7:30 i skener je jasno pokazao tumor pankreasa. Ja čak nisam ni znao šta je pankreas. Lekari su mi rekli, da se taj tip raka ne leči i da mi je ostalo još 3-6 meseci. Moj lekar mi je posavetovao da idem kući i da dovedem svoje poslove u red (tj. da se pripremim za smrt). To znači potruditi se reći svojoj deci ono što bi im rekli u narednih 10 godina. To znači da se uverite da je sve u najboljem redu i postavljeno tako da tvojoj porodici bude što je moguće lakše. To znači oprostiti se.
Živeo sam sa tom dijagnozom ceo dan. Kasnije uveče, uradili su mi biopsiju. Ja nisam bio prisutan, ali moja žena koja je tamo bila, pričala je da su lekari počeli da viču kada su videli ćelije pod mikroskopom, jer sam imao formu tumora koji se mogao otstraniti operacijom. Uradili su mi operaciju i sada je sa mnom sve u redu.
Smrt mi je tada prišla bliže nego ikada i nadam se najbliže u narednih nekoliko desetina godina. Praživevši to, ja sada mogu da kažem mnogo sigurnije nego onda kada je smrt bila samo korisna i čisto izmišljena koncepcija:
Niko ne želi da umre. Čak i ljudi koji žele da dospeju na nebo, ne žele da umru. A ipak, smrt – je sigurana za sve nas.
Niko nikada nije uspeo da joj izbegne. Tako i treba da bude, zato što je Smrt, verovatno najbolji izum Života. Ona je uzrok promena. Ona čisti staro, da bi otvorila put za novo. Sada novo – to ste vi, ali jednom (i neće proći mnogo vremena) – vi ćete postati stari i vas će očistiti. Izvinite za takav dramatizam, ali to je istina.
Vaše vreme je ograničeno, zato ne trošite svoj život na nečiji tuđi. Ne padajte u zamku dogme, koja vam govori da živite onako kako drugi misle da treba! Ne dozvolite da buka tuđih mišljenja zagluši vaš unutrašnji glas. I najvažnije, imajte hrabrosti da pratite svoje srce i intuiciju. Oni na neki neobjašnjivi način znaju, ko vi zaista treba da budete. Sve ostalo je drugorazredno.
Kad sam bio mlad, pročitao sam izuzetnu publikaciju /The Whole Earth Catalog /("Katalog cele Zemlje"), koja je bila biblija za moju generaciju. Nju je napisao Stewart Brand, koji je živeo nedaleko u Menlo Park. To je bilo na kraju šezdesetih, pre personalnih kompjutera i zato je bilo urađeno uz pomoć pisaćih mašina, makaza i polaroida. Nešto kao Google u papirnoj formi, 35 godina pre Google. Publikacija je bila idealistička i prepuna velikih ideja.
Steward i njegov tim su napravili nekoliko brojeva /The Whole Earth Catalog/ i, na kraju, izdali poslednji broj. To je bilo sredinom 70-h i ja sam bio u vašem uzrastu. Na poslednjoj stranici, na koricama, bio je put u rano jutro, kao onaj na kom ste vi možda stopirali nekada. Ispod je bio ovakav natpis:
"Ostanite gladni (znanja). Ostanite otvoreni (za nove ideje)".
To je bila njihova poruka za oproštaj. Osatnite gladni. Ostanite otvoreni.
I ja sam sebi uvek to želeo. I sada, kada vi završavate fakultet i počinjete ponovo, ja vama želim upravo to:
Ostanite gladni. Ostanite otvoreni.
Veliko vam hvala!
.
0 коментара :
Постави коментар