ZAKON VERE I PREPUŠTANJA

Podatna – a pobeđuje snagom,

meka – a pobeđuje čvrstinom.

I svi to znaju, a niko se ne usuđuje da se tako ponaša.

Pisao je Lao Ce za VODU pre mnogo vekova.

1.PRIČA

Dva anđela-putnika, zaustavila su se na konačištu u domu bogate porodice. Porodica je bila negostoljubiva i nije ih pustila da prespavaju u gostinskoj sobi. Umesto toga, smestili su ih u hladan podrum.

Kada su namestili postelje, stariji anđeo je video rupu u zidu izatvorio ju je. Kada je mlađi anđeo video šta on radi, pitao ga je, zašto je popravio tu pukotinu tako negostoljubivim ljudima. Stariji je odgovorio:

-Stvari nisu onakve kakve se čine.

Sledeće noći, došli su na konačište kod veoma siromašnog, ali i veoma gostoljubivog čoveka i njegove žene. Oni su podelili sa gostima ono malo hrane što su imali i smestili su anđele u svoj krevet, da se dobro naspavaju i odmore. Ujutru, posle buđenja, anđeli su našli domaćina i domaćicu kako plaču. Njihova jedina krava, čije im je mleko bio jedini prihod, ležala je mrtva u slami.

Mlađi anđeo je pitao starijeg:

-Kako se to moglo desiti? Prvi čovek je imao sve, a ti si mu pomogao. Druga porodica je imala veoma malo, ali bili su spremni da to podele sa nama, a ti si dozvolio da im umre jedina krava. Zašto?

-Stvari nisu onakve, kakvim se čine – odgovorio je stariji anđeo.

-Kada smo bili u podrumu, ja sam shvatio da rupa u zidu vodi do posude sa zlatom. Zatvorio sam rupu i popravio zid, da oni ne bi našli zlato. Kada smo sledeće noći spavali u krevetu domaćina, došao je anđeo smrti po ženu domaćina. Ja sam mu dao kravu.

Stvari nisu onakve kakvim se čine. Mi nikada ne znamo sve. I čak ako ti imaš veru, moraš još i stalno da izgrađuješ poverenje, da sve što se dešava – to je za tvoje dobro. A to ćeš shvatiti tokom vremena. Neki ljudi koji dolaze u naš život, brzo prođu. Neki postaju naši prijatelji i ostaju koji minut.

Juče – to je istorija.

Sutra – to je tajna.

Danas – to je mogućnost da se sačuva vera, bez obzira na sva iskušenja i teškoće koje se pojavljuju u našem životu, zato što postoji Više, božansko rukovodstvo, koje nam daje najbolje od onoga što smo tražili.

2.PRIČA

Hodža Nasredin sreo je namrštenog čoveka, koji je išao putem ka gradu.

- Šta je sa tobom – pitao je Hodža.

Čovek mu je pokazao svoju putnu vreću i žalosno rekao:

- Sve što ja imam u ovom beskonačno velikom svetu, jedva da je dovoljno da se napuni ova nesrećna vreca!

- Da, to je loše – saosecao je Hodža.

S tim rečima, on je oteo vreću iz čovekovih ruku i počeo da beži putem.

Izgubivši sav svoj imetak, čovek je zaplakao i produžio put potišteno. Za to vreme, Hodža je otrčao napred i stavio vreću na sred puta, da je čovek sigurno ne može promašiti kad naiđe. Kada je čovek video svoju vreću kako stoji na putu, on se počeo smejati od radosti i uzviknuo je:

- Oh, moja vrećica! A ja sam mislio da sam te sasvim izgubio!

"Eto kako je lako i jednostavno oraspoložiti čoveka“ – mislio je Hodža, gledajući za njim iz svog zaklona.

3.PRIČA

Jednom je čovek sanjao san. Usnio je, kao on ide peščanom obalom, a pored njega ide – Gospod. Na nebu su promicale slike iz njegovog života, i posle svake, on je video u pesku dva niza tragova: jedan – od njegovih nogu, drugi – od nogu Gospoda.

Kada je prošla i poslednja slika iz njegovog života, on se osvrnuo na tragove u pesku. I video je, da se često na njegovom životnom putu vide samo jedni tragovi. Primetio je da je to tako u onim momentima kada je njemu bilo najteže u životu i ti tragovi su bili duboki. On se jako rasrdio i upitao Gospoda:

- Zar mi Ti nisi govorio: ako budem išao Tvojim putem, Ti me nećeš ostaviti. A ja sam primetio, da u najteža vremena u mom životu postoji samo jedan trag u pesku. Zašto si me Ti napustio, onda kada si mi najviše trebao?

Gospod je odgovorio:

- Moje milo, dete moje. Ja te volim i nikada te neću napustiti. Kada su u tvom životu bile krize i iskušenja, vidi se samo jedan trag na putu. To je zato što sam ja u ta vremena tebe nosio na rukama.

4.PRIČA

Grupa vršnjaka, uspešnih, koji su napravili karijere, došli su u goste kod svog starog profesora. Naravno, uskoro je razgovor krenuo o poslu – žalili su se profesoru na mnogobrojne teškoće i životne probleme.

Ponudivši svojim gostima kafu, profesor je pošao u kuhinju i vratio se sa tacnom na kojoj su bile razne šolje – porcelanske, staklene, plastične, kristalne i obične, i skupe i istrošene. Kada su vršnjaci uzeli šolje, profesor je rekao:

„Ako ste primetili, razgrabljene su sve skupe šolje. Niko nije izabrao jednostavne i jeftine. Želja da vi, baš za sebe, imate samo najbolje i jeste izvor vaših problema.  Shvatite da šolja sama po sebi ne čini kafu boljom. Ponekad  je ona samo skuplja, a ponekad čak služi da sakrije ono što pijemo. Ono što ste vi zaista želeli, bila je kafa, a ne šolja. Ali, vi ste svesno izabrali bolje šolje. A zatim ste još zagledali, ko je kakvu šolju uspeo da uzme.  A sad zamislite: život - to je kafa, a posao, novac, položaj, društvo – to su šolje. To su samo instrumenti za čuvanje Života.  To, kakvu šolju mi imamo, ne određuje i ne menja kvalitet našeg Života. Ponekad, koncentrišući se samo na šolju, mi zaboravljamo da uživamo u ukusu same kafe!

Najsrećniji ljudi nemaju sve najbolje. Ali oni umeju da izvlače sve najbolje iz onoga što imaju. Sreća je u tome, da želite ono što ostvarujete. A ne u tome, da imate ono što želite.

.