субота, 26. јул 2014.

Њима се не може десити...

питања
Лето је, напољу пржи, а око мене сви филозофирају о нашој, невеселој ситуацији. Не упуштам се у те разговоре, јер у њима људи углавном цмиздре над својом судбином и криве друге, што сматрам апсолутним губљењем времена. Зато имам блог, па могу да напишем своја размишљања и да извучем на светло дана нека важна питања.

Иво Андрић је веома успешно и надахнуто, у својим књигама, дочарао колико може да буде тужно, јадно и трагично, када се туђи обичаји силом накалеме на наш менталитет. Наша кућа је на сред пута и стално се неко чеше о нас, трудећи се да нас колонизује и силом нам наметне неке своје обичаје и погледе. Јуче је то била Турска (да ли је исправно користити прошло време?), данас су то ЕУ и САД.

Сваки колонизатор је силеџија, који сматра да је Богом дан и да домородци треба да буду сретни што постају његови робови! Направиће им непроцењиве штете, уништиће им земљу, њихове светиње, угасити многе животе, а онда изигравати добрицу и на кашичицу им давати понешто, тек колико да преживе, да могу да раде као робови и неуморно им нешто паметовати, да немају времена да се досете... Међу жртвама, они јачи се одупру, али постану дезоријентисани и треба им и много времена и много снаге да опет крену напред, а они слабији постану патолошки зависни од силеџија, прихвате њихове погледе, почну у њима да гледају богове и да раде против своје природне породице. Користећи њихову слабост, силеџије, иако су очигледни злочинци са морем крви тог народа на својим рукама, успевају да поделе народ, а кад су групе мање, онда се лако влада... 

народно весеље

И то је класична прича, од кад је света и века. Због географског положаја, ми смо чешће жртве него други, али и даље нисмо направили систем, који би максимално смањивао учињене штете (иако неуморно тврдимо да смо много паметни). Да ли се том нашом насушном потребом код нас ико бави? Зашто финансирамо интелектуалце у разним институцијама, када се они не труде да предложе никакву платформу, ни идеолошку, ни организациону, ни економску, ни технолошку, ни било коју другу, која би одговарала нама? Требају ли нам такве институције? Од 2000-те до данас, могли су сваку земљу на свету да изанализирају у ситна цревца, и да нам у свакој области предложе оно што нама највише одговара. Имамо ли ми довољно интелектуалног потенцијала да изградимо систем, који ће истовремено: бити ефикасан, одговарати нашем менталитету и штити психу наше популације од сталног атака силеџија, или су ријалити, таблоиди и Лига шампиона(?!), који су заузели сво време, свих наших медија, врх нашег интелектуалног домета?

Не морамо да измишљамо топлу воду, али и слепо копирање онога што су други урадили, потпуно је глупо. Коришћење неких добрих туђих искустава, уз узимање у обзир нашег менталитета, то је једино што може да донесе корист. Народи Далеког Истока имају пословицу: "Не може свако да ти буде пријатељ, али свако ти је учитељ." 

прихватање
Немачка и Јапан су после другог рата биле потпуно разорене, а данас су то престижне земље. Тајна њиховог успеха је у томе, што су се договорили: 
  • да сви сви буду одговорни и поштују договорена правила, 
  • да све што буду производили мора бити врхунског квалитета, 
  • да својим поступцима не угрожавају друге, да "обућу мора да прави обућар, а хлеб пекар" и никако не сме да буде обрнуто
  • да међу њима нема конкуренције (они су иста породица)
  • да закон буде највиша воља у њиховој земљи.

Њима се никада не може десити да човек на очиглед свих опљачка пар предузећа, а да правосудни органи не могу да га осуде, зато што не постоји одговарајући уговор, који је прекршен... 

Њима се не може десити да социјално осигурање покрије трошкове лечења човека, који је настрадао прелазећи на црвено светло...

Њима се не може десити да онај, ко прекрши неко од установљених правила, прође са новчаном казном, која је мања од вредности бокса његових цигарета (за утају пореза - постоје казне затвора и од 20 година; за прекорачење брзине - неки дижу и кредит да би могли да плате казне; за неодговарајући квалитет производа, одговорни радник добија отказ одмах, без обзира чији је рођак,...)

Њима се не може десити да на тендеру за јавну набавку резервних делова за веома скупе машине, посао добије нека фирма, само зато што је дала најјефтинију понуду. Њени делови трају 2 године, за разлику од мало скупље понуде, чији су делови много квалитетнији и сигурнији и трају 5 година,... (На питање: Где је ту домаћинско пословање и да ли је одговорно лице одмах добило отказ? - сигурна сам да одговор знате и сами.)...

Да ли мислите да неколико тачака договора, око којих су постигли свенародни консензус, представља ограничавање права и слобода? 
Да ли мислите да је неко од тих правила претерано? 
Да ли је оправдано што прекршиоце договореног веома строго кажњавају? 
Ако сматрамо да су то добра, уређена и срећна друштва, зашто тако не радимо и ми? 
Тражимо одговорност од политичара, и то је у реду. Ми смо их бирали, па треба и да тражимо. Међутим, кључно питање је, да ли смо спремни и ми сами да преузмемо исти степен одговорности за наше друштво? 
Имамо ли, свако појединачно, за то храбрости и воље да изађемо из своје зоне комфора, и да ли разумемо шта треба да урадимо, како треба да се променимо? 
Да ли мислимо, да без прихватања своје личне одговорности, било ко може да нам донесе бољитак?

бирање пута

.

4 коментара :

Zoran Mihailo Pisković је рекао...

Одличан чланак

Snelle је рекао...

Хвала:)

Анониман је рекао...

У периоду када је код нас постојала хиперинфлација читао сам Ремарков роман Црни споменик или тако нешто. Опис економске ситуације у Немачкој пре доласка нациста на власт је био попут стања у нашој економији у последњој деценији XX века. Исто се односило и на шири друштвени живот. Очигледно нису поновили грешку која их је много коштала, мада изазови никада не мањкају - сада је то низак наталитет.

Snelle је рекао...

Интересантно ти је поређење. На жалост, код нас су после двехиљадите дошли на власт људи, којима је лични интерес био изнад државног и доживели смо невиђену пљачку државе. Кад будемо видели да политичари одговарају за то што су омогућили ту пљачку (а не само директни извршиоци, тј. разни "Мишковићи"), знаћемо да идемо у добром смеру.

Постави коментар