„Dobićeš ono što daješ“

„Dobićeš ono što daješ“ – to je bio naslov jednog interesantnog predavanja-diskusije, koje sam slušala prošle godine. Prošlo je neko vreme, utisci su mi se slegli, a ja i dalje promišljam tri stvari koje sam tada čula. Podeliću ih sa vama, možda će i za vas biti interesantne.

1) Aboridžinska obuka:

Kada aboridžinska deca dostignu određeni uzrast, ugledni „učitelj“ ih vodi sa sobom u šumu na pola godine, i praktično ih uči svim veštinama, koje su im potrebne u životu: kako da ulove ribu, kako da ulove divljač, kako da sašiju sandale, kako da sašiju odeću, kako da upale vatru, kako da naprave kolibu, koje biljke treba da skupljaju i koja jela se od njih prave, kako treba da sarađuju sa ostalim članovima zajednice,... Kada se posle pola godine vrate u svoje pleme, deca su potpuno sposobna za samostalan život i mogu slobodno da zasnivaju svoje porodice, jer su u stanju da se o njima brinu kako treba.

A kako to izgleda kod nas: osam godina osnovne škole, četiri godine srednje škole, 4-5 godina fakulteta. Ogromna teoretska obuka. Posle toga, koliko smo osposobljeni za ono što je pred nama? 

Odgovorite sami (u procentima):

Za posao i preduzetništvo? 

Za samostalan život?

Za brigu o porodici? 

2) Zebra optimista:

Šta je za vas dobro raspoloženje? Da li je to uobičajeno vaše stanje, ili slučajnost u moru svakodnevnih neprijatnosti? Kakvo raspoloženje u toku dana vi očekujete, kada se ujutru probudite? Da li očekujete „dobro raspoloženje sa mogućim ostrvcima lošeg“ ili „loše raspoloženje sa mogućim ostrvcima dobrog“? To je kao u crtanom filmu sa optimističnom zebrom, u kome ona kaže: „svi imaju bele pruge na crnoj pozadini, a ja imam crne pruge na beloj pozadini“.

Vaš odgovor treba da bude: „Dobro raspoloženje – to je moje normalno stanje. Obično sam stalno dobro raspoložen(a), a napadi lagane apatije su za mene velika retkost i to mi nije ni malo svojstveno“. I neka taj odgovor ide iz same dubine vaše duše.

3) Pravilno "hoću"

Postoji odlična izreka: „Svako hoće da ima prijatelja, ali neće svako da bude prijatelj.“ Danas sve češće hoćemo da „imamo“. „Hoću dete“ – umesto „hoću da budem majka/otac“, „hoću da se udam/oženim“ – umesto „hoću da budem žena/muž“... Iza tih tananosti jezika, stoji naš odnos ka životu, njegov moto: ili – ja za nekoga, ili – neko za mene... U svojoj želji da imamo, mi lomimo živote, razbijamo srca i stradamo od samoće... „Čoveku potrošaču“ uvek će biti malo onoga, što ima. Malo novca, malo vlasti, malo jedna žena, malo prijatelja, malo veselja, malo samog sebe. Potrošač nema sopstvenu suštinu. Njegova suština – to je ono što on poseduje.

Da li ste u sebi otkrili „čoveka potrošača“? Ako jeste, šta ćete povodom toga učiniti?

.