ZAKON ISTRAJNOSTI

Koliko god bilo čudno,

najveća prepreka ka uspehu, to je – strah od uspeha!

(Vaše JA se plaši, da će pretrpeti neuspeh)

1.PRIČA

Jedan učenik je pitao svog učitelja sufija:

-Učitelju, šta bi ti rekao, ako bi saznao za moj pad?

-Ustaj!

-A sledeći put?

-Ponovo – ustaj!

-I koliko to može da se produžuje – da se pada i podiže?

-Padaj i podiži se – dok si živ. Oni koji su pali, a nisu se podigli – oni su mrtvi.

2.PRIČA

Jednom se na čauri lutke pojavila jedna rupica. Čovek koji je tuda prolazio je stao i dugo posmatrao, gledajući kako se leptir muči da izađe kroz tu malu rupicu. Prošlo je dosta vremena, leptir kao da se umorio, a rupica je i dalje ostajala previše mala da bi mogao da izađe. Činilo se da je leptir uradio sve što je mogao, i da ni za šta više nema snage.

Tada je čovek odlučio da pomogne leptiru. Uzeo je perorez i razrezao čauru lutke. Leptir je idmah izašao. Ali, njegovo telo je bilo slabo i nemoćno, krila su mu bila prozračna i jedva se kretao.

Čovek je nastavio da posmatra, misleći da će se krila leptira ispraviti i ojačati i on će odleteti. Ništa se nije desilo!

Ostatak života je leptir vukao po zemlji svoje slabo telo, svoja neispravljena krila. Nije mogao da leti.

A sve to, samo zato, što čovek, želeći da mu pomogne, nije razumeo, da je, napor da izađe kroz usku rupicu čaure lutke, neophodan leptiru, da bi tečnost iz tela prešla u krila i da bi leptir mogao da leti. Život je tako napravio, da leptir s teškoćom izlazi iz čaure, da bi mogao da raste i razvija se.

Ponekad nam je upravo napor neophodan u životu. Ako bi nam bilo dozvoljeno da živimo, a da se ne srećemo s teškoćama, živeli bi pod staklenim zvonom. Ne bi mogli da budemo tako jaki, kao što smo sad. Ne bi nikada mogli da letimo.

.